uzeo sam te na preporuku
ali svidela si mi se odmah. lepo upakovana.
bacio sam pogled na uputstvo i upitao se; da li si to za šta se izdaješ.
sitnim slovima: ljubav, pažnja, razumevanje...
neželjeno dejstvo: nepoznato.
i to je bilo dovoljno da te probam.  

 
opustila si me. vratila mi sigurnost, samopouzdanje.
posle toliko vremena... osmeh.
nikada o sebi nisam mislio kao o srećnom,
i kada sam to bio,
malo zbog malera, malo zbog sramote.
sa tobom sam to prvi put priznao... i rekao.

 
uvek različita, uvek nova... ali uvek istog lica.
i iskreno sam te zavoleo. kud god krenuo poveo bih te sa sobom,
dan bi bez tebe bio siv.
i polako, polako, ušla si u moj san.
postala si moja misao.
onda i svaka reč.

 
i vreme je teklo... uskoro si postala moja rutina
kao udah vazduha i izdah
alfa i omega svakog dana
samo je daleka tutnjava srca ostala
i nemir doboko, duboko od površine

 
i trebao sam te sve više.
bez tebe nisam mogao ustati iz kreveta.
kao riba na suvom, bez tebe, nisam dolazio do daha.
ostavio sam sve, sve u čemu te nije bilo.
trebala si mi u ogromnim količinama.
postao sam očajnik.

 
prijatelji su počeli da me izbegavaju.
- nemam više o čemu da pričam sa njim.- rekli su.
pokidao sam sve porodične veze. (moji te nisu voleli)
i prestao sam da se kupam... da se brijem i šišam.
prestao sam da menjam odeću. tebi je sve to i onako nevažno,
tvoja je ljubav bila i ostala bezuslovna.
 

***

jednom jedan čovek morao da bira... nije bitno u ovoj priči usled kakvih okolnosti, niti zašto, niti ko mu je dao mogućnost izbora, možda sam sebi?
nije to bitno.
dakle morao je da izabere jedan od dva puta kojima će hodati neko vreme, možda i sve vreme ili kako se u današnje vreme kaže «celo vreme».
morao je na kraju da bira izmedju samoće na jednoj i laži na drugoj strani.
nisu to suprostavljene stvari po svojoj suštini već ih je suprostavila mogućnost izbora... kada se bira tako je.
dugo je, dugo mislio taj čovek...
misli su mu tekle otprilike ovako:

 
samoća... toliko je toga rečeno o njoj. kako je do nje došlo?
i pokuša da se vrati u prvi trenutak praiskonske samoće.
živimo u svetu čiji se delovi medjusobno udaljavaju.
vasiona šeširi... pardon – se širi.
ali i privlači. gravitacija je jedna od najjačih sila ovoga sveta. biće da je samoća prevashodno pitanje fizike i obzirom na domete nauke nastavi da misli dalje.
onda mu se učini da je sam veliki prasak bio nemogućnost... toga... šta god to bilo što je eksplodiralo, da prihvati samoću. da prihvati samo sebe, onakvo kakvo je. setio se da čovek ima jednu lepu reč za to što je eksplodiralo.
i to je Bog.
dakle ako sve što postoji nije moglo da se podnese dok je bilo samo, ako Bog nije mogao da prihvati sebe takvog kakav je i ostane jedan i nedeljiv...
kako će čovek?

 
sa druge strane laž je težnja da se po svaku cenu bude jedan i da se sve što postoji integriše u tog jednog... hoću svuda da budem ja i da u svakom licu vidim sebe... ili bar u delu, ako ne može u celini.
ne kažu džabe za ego da je majstor laži i obmane. težnje ega se znaju... težnje i načini, sredstva i veštine... i opet je laž tu, u suštini.
jer čak svako dete zna da jedan i jedan nisu dva.. nema istorodnih stvari već je jedan, jedan i jedini, uvek samo za sebe.
ne možeš od dve jedinice napraviti jednu dvojku... nije fer prema jedinicama.
postoje retki trenuci kada jedinice liče jedna na drugu toliko da skoro postanu jedno...
no one to nikada ne postaju i ispostavi se da su takvi trenuci najveća laž.

 
i dugo je taj čovek stajao pred izborom.
i dugo je pričao sebi.
u laži ću ponekad biti srećan – rekao je.
doduše lažno srećan jer iz laži se ne može izroditi nešto istinito. sve što iz laži proistekne lažno je... ali bolje i lažna sreća nego nikakva.
ni u samoći nema puno istine...
a šta je istina? i šta će mi?
i izabra čovek laž.

***

sa grane obližnjeg stabla gledao dobri Bog ovu nemu raspravu, omili mu se čovek, te reče – čoveče, čoveče...
najbolji izbor je kada izabereš sve što ti je ponudjeno.
pa mu posla i samoću....
jer ko ima, daće mu se.

iz naopakog neba ispali smo naglavačke moj prijatelju.*
zato nas u svakom trenutku priče boli svaka kost.
rdjamo i rdjavimo kako smo matoriji.
«ne poznajem te po koraku, već po škripi tvojih zglobova.»
moj limeni druže.

za stalno prizemljeni:
krila su nam odavno spala i spaljena
što se nije pokazalo kao loše, sa njima bi imali vraških problema.
vreme je da počnemo misliti na aerobik, tai chi...
ili na antidepresive i painkillere.
vreme je za komplekse vitamina, omega kiseline...
ili za alkohol...

znaš prijatelju,
kada se približiš kraju puta...
kada ti ostane još samo da zakucaš na ta poslednja vrata,
iza kojih se kriju svi odgovori, postane ti svejedno.
postaneš ravnodušan.

dok andjeli i djavli bore svoje borbe,
dok bogovi igraju svoje igre...
mi smo ti koji su izgoreli u tim bitkama...
shvatili smo da smo mi ti koji su se zaigrali
i u tim igrama pronašli samo zaborav.
ali ne zanima me više šta je preko granice neba.
prečesto poželim da zaspim crnim snom bez snova,
nadjem svoj mir i spokoj...

znam da te brinu sećanja na sve što je moglo biti.
a ništa se od toga nije desilo.
nije to vredno, nikada i nije bilo.
sada kažeš da želiš sreću....
- samo izadji,
tako je divan dan... izadji, izadji.
pojuri je.
oseti osećanja. pusti neka te ispune svetlost i smeh.
tako je divan dan...

*da sam bezobrazan, rekao bih: "sišli smo s uma u sjajan dan..."
ali nisam. ;)

kuda ideš čoveče?
- nikud.
gde si bio i šta si radio?
- nigde, i ništa nisam radio.
vraćaš se... odlaziš?
- da bih se vratio, morao bih, pre toga, negde da odem,
ja ne idem nikud.
negde si morao biti, možda se ne sećaš?
- nemam svoja sećanja.
a želja? sigurno ih imaš. gde bi želeo da budeš?
- daleko, to je jedino što znam.
da li si živ?
- to ne znam. ponekad osetim kako krv struji mojim žilama.
znači osećaš?
- da, osećam ponekad.
sme li se znati šta?
- osećam sneg i kišu na licu.
osećam da sam ti prijatelj.
ko te je stvorio?
- ti... i samo dok se okreneš,
prestaću da postojim.

dok ti nebo šapuće svoje tajne, ti zviždućeš i gledaš u zemlju.
hodaš bez cilja dok sveci marširaju. daleke pesme dalekih zemalja zovu te,
ti ispijaš svoje piće u tek otvorenoj bašti,
razmišljaš da odeš... a ne odeš nikad.
pa komentarišeš prolaznike...
i prolaznice.

 
novi svetovi čekaju da ih otkriješ dok žuriš na ručak, voziš se taksijem.
prelaziš ulicu dok ti zvezde tiho govore da kasniš,
da zauvek kasniš na sastanak sa svojom sudbinom,
negde u predgradju.  

deset, devet, osam....
četir, tri, dva,

 
jedan ljuti gusar
postao je medan
prosto se istopio
ostao .......

u svakom pogledu
prošla me je strava
sad je sve u redu
može da se ...... ;)

ljubivoje ršum

pošto je sve u redu (može da se spava), umesto uspavanke
izvolite jednu prelepu pesmicu, zaraznog refrena ;)

propast ne poznaje granice.
još uvek je daleko od njih. ponekad kada im pridje, ispituje ih.
voli da ih pomeri, kada je u prilici.

moja propast je šarmantna i hipnotišuća.
ona je lepša od hiljadu lepih žena.
ona je snažnija od hiljadu dizača tegova...

moja propast je prava zavodnica, koketna.
ona dozvoljava i drugima da u našoj igri učestvuju.
znam da joj nisam dovoljan i nesebično je delim.

kada smo sami gledamo se dugo. tada je nežna.
ponekad otvara kišni mantil i pokazuje mi svoje bezdane.
otkriva mi svoje tajne. pažljivo mi sklanja pramen sa vlažnog čela.
njen dodir je mek kao svila...
njeni su poljupci hladni.
pogled uvek vatren.

njena jedina konkurencija je moja smrt.
ona to zna i zato žuri ka njoj. žuri da se sa njom obračuna,
kao stara, ljubomorna supruga sa mladom ljubavnicom.
znajući ipak, da tu bitku ne može dobiti.

nadam se da se nećemo sudariti glavama jureći poljupce.
biću tu, a ti budi ono što jesi. pričaj mi šta misliš. ne stidi se i ne sakrivaj ono što osećaš.
budi, budi ti... kao što znaš da kažeš...
svaki put je prvi put. ne znam odakle smo počeli, ni kuda idemo. kraja sigurno nema...
učimo da se prepuštamo ovim strujama, glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati.
ležimo na ledjima, ležimo izukrštani i isprepleteni...
putujemo daleko...
sve dalje od očiju, sve bliže srcu.

u neidentifikovanom letećem objektu, koji je bio nevidljiv za zemljane, u orbiti plave planete, kapetanski entitet, nalaktio se na komandni pult:
- ne možemo osvojiti zemlju... zemljani su prebrzi za nas.
njegov prijatelj, ali i potčinjeni, koji se takodje nalaktio na pult, posle osam dana odgovorio je:
- možemo uvek probati. zemljani nam ne mogu naneti veliku štetu.
kapetan se zamislio. dilema je bila da li da probaju sami ili sačekaju pojačanje. pobeda bi značila mnogo. sam savladati novi i nepoznat svet... unapredjenje u službi ali i trijumf srednjegalaktičke zajednice.
poraz, poraz bi bio ravan katastrofi. njegova karijera bi se srušila, ali bi i zemljani bili upoznati sa njihovim postojanjem, kao i namerama. kratko je vagao, te je posle tri meseca pogledao nižeg po činu prodornim pogledom... gledao ga tako dva dana i rekao:
- možda da pozovemo pojačanje? mi smo ipak izvidjački brod... i tu funkciju nećemo menjati. ali ćemo budno posmatrati zemljane...
niži po činu se odmah, posle tri dana, složio sa njim.
nakon neodredjenog vremena poziv je upućen.

*
dva ogromna razarača srednjegalaktičke zajednice stigla su na tačne kordinate, u tačno dogovoreno vreme...
ali sem njima prijateljskog broda ničega tu nije bilo.

u ovoj priči radi se o tati. imao taj tata sina, prvenca. diku svoju, svoj ponos. taj sin se kasnije navukao, kao zmaj, pa je posle komune završio u budističkom manastiru. ili počeo, kako se uzme.
no,  za ovu priču je bitna i ćerka. tatina maza, tatina mezimica. ali ćerkica nije htela da uči. nije završila ni srednju, pa su se tatini snovi, da će neko naslediti njegovu zubarsku ordinaciju, srušili. ćerka se kasnije udala za rumenog seljaka, koji ju je onako histeričnu gledao kao malo vode na dlanu. sada izigrava gospodju negde u ...
mama je ipak stub porodice i ovo će biti priča o njoj.
mada neće, jer je od te iste porodice odavno digla ruke. ima ljubavnika koji je 20 godina mladji od nje, a izgleda kao da joj je unuk.
u stvari najbitnija je baka. baka koja se celog života žrtvovala i koju život baš i nije mazio, prvo zato što joj je poslao onakvog dedu... ali nećemo o njemu...
pričaćemo o komšiji, tačnije njegovom psu koji je lajao i lajao. noću i danju, sve dok ga grozne komšije nisu otrovale. no, on nije ispustio svoju plemenitu, pseću dušu. bolovao je par dana i preživeo. ali više nije lajao.
već je počeo da psuje. psovao je sasvim razgovetno, na sav svoj pseći glas. dolazili su ljudi da vide ovo čudo. smejali su se neprekidno, bili su srećni i ispsovani.
jednom prilikom je, svojim psovkama isprepadao jednog prevoznika peska toliko da je isti istovario na sred ulice.
jak vetar je u sledećih par sati razduvao sav pesak na sve strane sveta.
on je izgleda jedini, u celoj ovoj priči, znao šta radi.